Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i zbilja, nije pro?lo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku. Čitaocima ne mo?e biti poznato osećanje mladog pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga, mo?da, ima u osećanju mlade devojke prilikom prvoga viđenja sa onim koji bi hteo da je prosi. Razume se nekad, kada tom viđenju nisu prethodili mnogobrojni randevui i op?irna korespodencija. Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnom pozori?tu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza dana?nje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zami?ljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu, video sam publiku u lo?ama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to pre?iveo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznade?ni pisci. ?apčanin me je dočekao sa onom ljubazno?ću i predusretljivo?ću koja je bila jedna od njegovih najlep?ih osobina, pa ipak ja sam se osećao pred njim kao optu?eni kome će predsednik suda saop?titi presudu. - Pročitao sam va? komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! - poče ?apčanin. - Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ubla?iti, ali uglavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici. Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođo?e kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u u?ima prvi znak zvonceta za dizanje zavese. - Ali - nastavi ?apčanin i zavuče ruku u fioku vadeći rukopis otud - ali ja vam, mladi čoveče, savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni! Jo? čim je ?apčanin izustio reč "ali", mene je pljesnulo ne?to po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza toga "ali" dolazi ne?to neprijatno, ne?to oporo, ne?to grubo, ne?to nemilosrdno. I ?apčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskoga saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; obja?njavao mi je potrebu lojalnosti jedne dr?avne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mije zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačijim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad zavr?i svoj krasnorečivi govor, ponavljajući jo? jednom: - I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!